Prevod: Brešćanski B.R.
Podela:
Nadežda – Hermina G. Erdelji
Tata – Nandor Silađi
Zastavnik Jokić – Ervin Palfi, dobitnik nagrade Jasai i Patakijev Prsten
Aleksandra – Petronela Kermeci
Debela – Čila Pamer
Ropac – Appad Černik
Gospođa – Natalija Vicei, dobitnica nagrade Jasai
Aleksa – Čaba Ralbovski
Muzičari - Arpad Bakoš i Pešikan Balša
Saradnici na muzičkom snimku:
Agota Silađi (vokal),
Tijana Stanković (vokal),
Kinga Mezei (vokal),
Andrea Berendika (flauta, alt faluta),
Silard Mezei Szilárd (udaraljke)
Video - Atila Barat
Kompozitor: Silard Mezei k.g.
Scenografija i kostimografija: Lejla Hodžić k.g.
Sufler/inspicijent: Silvija Uri Sič
Asistent: Valerija Kočiš
Reditelj: Tanja Miletić Oručević k.g.
III. premijera Drame na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta u sezoni 2012/2013
Scena Jadran, 25. 04. 2013.
Komad o izgubljenim dušama i očevima. Ne samo o sopstvenom ocu, koga u komadu zove „Tata“ – pravi Everyman – i njegovoj kćerki, koja se u komadu zove „Nadežda“, već i o mnogim drugim očevima. To je komad o odsutnim očevima: jer Tata je jedini kome je u komadu dato da govori. Scene između njega i Nadežde, njena borba da se ostane u bolnici i da se nađe pravi pristup korumpiranim lekarima, njeno beskrajno rvanje za dostojanstvo značenja moralnih i životnih pitanja, u čemu su neistomišljenici, i njena briga da se časno okonča životni put koji se bliži kraju, u čemu su saglasni – okosnica su ovog komada. Oko te scene Srbljanovićeva tka mrežu scena i odnosa. Snimci života u nemirnim vremenima i sa tim povezana društvena usamljenost: tu je Aleksa koji posle razvoda braka ponovo živi kod majke, političarke, kojoj novouseljeni sin izmiče iz vidokruga. Tu je Debela, šesnaestogodišnjakinja koja u stvari uopšte nije debela, već je dobila zadnjicu i grudi, što primećuje i Ropac, koji je davno bio šesnaestogodišnjak a sada je blizu pedesete, i sa Debelom ubija vreme, čekajući njenog oca od koga očekuje novac i razne zadatke. Tu je i Zastavnik Jokić, kao i Tata, bolesnik u vojnoj bolnici. Ali ne zbog starosti, već zato što je, želeći da se izvuče iz vojske, pokušao samoubistvo popivši ogromnu količinu vode. Svima njima nedostaju otac i nekakva perspektiva, i možda bi ostali neprimećeni da na čudan način nisu međusobno povezani: (...) Skoro uzgred Srbljanovićeva ukršta životne puteve svojih likova i tako ovaj komad postaje više od drame jedne porodice i međusobnih odnosa. Uz stalni prizvuk čežnje za pripadnošću i identitetom. A to se ne odnosi samo na zemlju, koja je zbog političkih događanja tokom poslednjih decenija još uvek raskidana, a pri tome usred Evrope. I zbog toga Nije život biciklo nije samo metaforički snažan tekst, kakvi su njeni rani komadi, već je to, pre svega, neosporno nežan opis života. I njegove prolaznosti.
- Thomas LAUE, iz Programa predstave (u Bochumu)
www.dnevnik.rs/kultura/pozorisne-premijere-izmenjeni-planovi
