home
25. septembar 2021, subota
files/other/2020.02.28.07.42.53_5e58b66d0cb53_a-szinhaz-olya-ter-ahol-a-lathatatlan-testet-olthet_resized.jpg

Na moru nema blata

Brešćanski B.R.
Parafraza po romanu Dž. Kejna „Poštar uvek zvoni dvaput“

 

 

 

Podela:

 

Kora Hermina G. Erdeji
Frank Ervin Palfi, dobitnik Patakijevog prstena i nagrade Jasai
Nezim Atila Meš
Katz Nandor Silađi

 

 

 

Saradnici:

Scenograf Nandor Silađi
Kostimograf Viktoria Kresanko
Muzika Geza Kučera, ml.
Dramaturg Kornelia Goli
Sufler Eržebet Vrešćak
Inspicijent Žuža Šinkovič
Konsultant Namik Bajrami k.g.

 

Reditelj: Friđeš Kovač, dobitnik Patakijevog prstena i nagrade Jasai

 


 

„Dom žene je tamo gde joj voljeni muškarac napravi gnezdo.”
(filozofija moje prijateljice, B.E.)

Video sam jedan film.
Ne baš sada, davno sam ga video. Bio je to dokumentarni film o gnežđenju, o gnežđenju ptica.
Ne sećam se koja vrsta ptice je to bila, možda neka iz naše regije, jedna ne baš preterano lepa već sićušna, sivkasta ptica nalik vrapcu, neki nebitan učesnik vazdušnog saobraćaja. Kamera je prvo prikazivala mužjaka kako vredno pravi gnezdo, bori se sa ogromnim grančicama slame, tka-plete-niže-vezuje. Radio je žustro i neumorno od jutra do noći, danima. Zatim se pojavila jedna identična ptičica, po naratorovim rečima, bila je to ženka. Napala je gnezdo, to završeno malo remek-delo kao da ga je htela razoriti: čupala ga je, šutirala, cimala, vukla to malo savršenstvo slično kutijici za nakit. U međuvremenu, druga ptica, graditelj, nervozno je posmatrala događaje. Skakala je sa grane na granu, cvrkućući nešto, kao da objašnjava veličanstvenost, opterećenost  i izdržljivost vezova, čvorova i omči, dok je leteća ženska beštija (jer sam se u trenutku identifikovao sa zastrašenim graditeljem, a džandrljivu, svadljivu letačicu smatrao veoma neprijatnom) neumorno šutirala, grebala i kidala tu veličanstvenu malu građevinu.
U međuvremenu, narator objašnjava: ženka proverava, testira izdržljivost, pouzdanost, sigurnost njihovog budućeg doma, i tek nakon što se uveri da gnezdo odgovara uzgajanju potomaka,  voljna je da se pari sa jadnim, fizički i psihički izmučenim graditeljem.
Zovem prijatelja ornitologa već danima, ali ne mogu da ga dobijem. Voleo bih da saznam od njega koju li sam vrstu nebeskih čuda video? Kog je roda koje porodice, ordo, razred, klasa…

 Znam već, zove se čovekptica. Živi tu u našoj regiji, a i na drugim mestima, naime, dosta je rasprostranjena vrsta.
Friđeš Kovač (Kovács Frigyes)

 

More-san
Bilo je tako čudno... Kao da sam stigao kući. Nikog nije bilo. Samo ja i ona.

Poda mnom, velika i nežna  stena još je čuvala sunce. Nešto se pomerilo u vazduhu. Ne vetar, samo neka... misao. Ali ni u tome ničeg drugog, ništa više… Samo sićušan drhtaj vazduha.
Ni pesme cvrčka. A slan miris jelā. Sumrak.

Sedeo sam tamo, u toj neobičnoj sviknutosti, u tako čistoj, suvoj i nepokretnoj, večitoj promeni...
Gledao sam, ali nisam želeo da
joj uznemirim... površinu? Ne, to nije dobra reč... Video sam svoje lice u njoj, ali van toga, preda mnom, dole i unutar, prostirala se ona, plavozelena beskonačnost.
Stigao sam kući.
bbr

Izjava u štampi:
...
Ali ova produkcija više od svega u sebi sadrži: satiru našeg društva, bolnu stvarnost dobrog i savez dobrog sa zlim, prljavu i nevernu kaljugu ljubavi. Ocrtava se i nestrpljivost i rastuća mizantropija, ne da bi se prikazala osuda ljudi, već da bismo videli: ovo smo i ovakvi smo mi, ljudi,  i ako je moguće, pogledajmo u sebe. Ali ne možemo da ostavimo bez reči i neke druge kontekste – izraz jedne od najčuvenijih ličnosti grada, sina Subotice, koji kako-tako i karakteriše grad, i koji možemo naći već u naslovu: Kostolanji (Kosztolányi) naziva mesto stanovanja Ševe Šarseg, ovaj prašnjav i blatnjav grad koji već odavno vodi u jednoj stvari: u broju samoubistava po stanovniku.

- Arnold Terek (Török Arnold), magyarszo.com

 

Premijera
65. sezona
4. premijera Drame na mađarskom jeziku
Premijera: 27. april, 2010, scena Jadran

Slike

Naši partneri