na osnovu dela Mateja Višnjeka (Matei Visniec)
scensku verziju napisala Kata Đarmati (Gyarmati Kata)
Podela:
| Igraju: | Arpad Černik |
| Andor Kovač Nemeš |
| Ervin Palfi, dobitnik Patakijevog prstena i nagrade Jasai |
| Nandor Silađi |
| Atila Seke |
Saradnici:
| Scenograf i kostimograa | Gabor Nađpal, k.g |
| Saradnici scenografa: | Nandor Silađi |
| Attila Pálfi m.v. |
| Asistent reditelja: | Valeria Kočiš |
| Sufler / inspicijent: | Žuža Šinkovič |
Reditelj: Gabor Nađpal, k.g.
Tu ne može svako da radi ono što mu je volja. Tu ne sviramo, nego.
***
Sve ono što se samo po sebi ne smatra zabranjenim, to se, dakle, može raditi.
***
Ne gospodine, nemojte pomisliti da se išta može dogoditi bez nekog interesa. Zato, postavljam pitanje - zašto?
***
Po mom mišljenju, ono što je obilno nije dobro ni onda kada nije loše.
***
Ja bih voleo samo da najzad krenemo nekuda. Da se pokrenemo!
Na površini malog jezera otkrivena je zanimljiva pojava. Zahvaljujući čudnoj igri prirode, na ovom staništu odomaćio se čovek (na latinskom „Homo“).
Na ovom svetu žive mnogobrojne vrste, obdarene različitim karakteristikama i fizičkim sposobnostima.
Nije baš čest, ali najlepši dragulj jezera jeste Homo Sapiens, to jest razuman čovek. Homo Sapiensa karakteriše zajednički rad, jasan govor i razmišljanje. Pomoću svega toga sposoban je da upozna i preoblikuje svet. Živi u simbiozi sa elementima i reaguje na okolne uticaje.
Po tipu ljude možemo klasifikovati u pet različitih vrsta. Ili ne. Njihov izgled je promenljiv. Njihovo ponašanje je veoma čudno. Uticaji koje vrše jedni na druge nisu samo čudno, uzajamno dejstvo slučajnosti. U dubokom su odnosu sa nepoznatim.
Tajna njihovog staništa, jezerca sa lokvanjima, još nije otkrivena.
- Kata Đarmati (Gyarmati Kata)
Kada sam tražio materijal, sledeća stvar me je okupirala: na svetu se ništa ne događa bez uzroka i bez posledica. I u ovom našem malom životu postoji vertikalna i horizontalna zavisnost. To jest, mi zavisimo od drugih isto kao i oni od nas. I to nije fatalizam. Postoji jedno mesto, jedan kubni metar vazduha, koji treba da ispuniš da bi Sve redovno funkcionisalo. Punio ti više ili manje, nikako nije dobro. I uglavnom ceo život prođe u tom ispunjavanju. To srećniji brzo shvate.
- odlomak iz interjvua sa direktorom
Za mene su stvari jednostavne, jer nikada nisam bio direktor ili glumac. Zato uvek zamolim direktora da radi potpuno slobodno što se mojih tekstova tiče. Inače, sebe sam uvek više smatrao piscem nego dramaturgom. Napisao sam puno pesama, tri romana (dva su izdata, a jedan stoji nezavršen već dvadeset godina), kratku prozu i, naravno, dramske komade. Ali pozorište, zapravo ono što sam napisao, za mene je više predstavljalo jedno izvanredno ujedinjenje sa književnim delom. Ne zaboravimo da je pozorište književnost pre nego što postane predstava. Ovaj dijaloški žanr mi je baš uvek odgovarao, veoma dobro se uklapala s mojom prirodom. Pozorište je bilo mesto gde sam, na tajnovit i teško objašnjiv način, postigao uspeh. Mislim da me je prvobitno uhvatila jednostavnost žanra. Preko praskavih odgovora uvek se stvara jedan bajkovit svet (psihologija likova, mesto radnje, okvir itd.). Ovaj „inspirisan“ svet spada u akt pozorišnog pisanja.
- odlomak iz razgovora Eve Patko (Patkó Éva) s Matejom Višnjekom (Matei Vişniec)
65. sezona
3. premijera Drame na mađarskom jeziku
Premijera: 20. februar, 2010, „Šoltiš Lajoš“ studio
